Svet

Pre desetak dana u Kruševačkom pozorištu je premijerno izvedena Nušićeva komedija ''Svet''. Iako manje poznata od njegovih najpopularnijih, prošle srede mogli smo da se uverimo da i ova komedija, kao i mnoge druge koje je napisao, spada u red vanvremenskih remek-dela jer ništa nije izgubila na aktuelnosti ni danas, preko sto godina pošto je napisana.

Branislav Nušić je ostao upamćen kao komediograf, a manje je poznato da je bio diplomirani pravnik koji se, pored književnog stvaralaštva, sa uspehom bavio i novinarstvom, diplomatijom i menadžmentom. Branislav Nušić je bio moderno oličenje renesansnog ideala široko obrazovanog intelektualca, spremnog da istražuje i unapređuje svoja znanja i sposobnosti i definiše se daleko iznad profesije kojom se u tom trenutku bavio. Iako Cincarin iz trgovačke porodice Nuša, Branislav Nušić je svojim životom i radom zadužio pre svega srpski narod, u čijoj se državi rodio i proživeo najveći deo života. Uspeo je, kao retko ko pre njega, da pronikne u dubinu srpske duše terajući nas da u njegovim junacima pronalazimo ljude koje poznajemo i sa kojima živimo, ali i da preispitamo sebe. Nušić je ismejavao zaostalu Srbiju, nespremnu da uhvati korak sa modernim svetom, ali još više onu malograđansku koja je prihvatala svet samo u formi dok je u suštini ostajala duboko zagubljena u prošlosti orijentalnog Balkana.

Nušićevi likovi u ovoj izuzetnoj predstavi su živeli početkom prošlog veka, ali izgleda kao da su život proveli u Srbiji za vreme Slobodana Miloševića i posle njega. Niti su znali koliko da se otvaraju kada su se otvarali, niti su znali koliko da se zatvaraju kada su se zatvarali. U suštini, svet nisu razumeli i zato su ga se u dubini duše plašili. I danas, sto godina kasnije, nije se puno toga promenilo. U protekle dve decenije smo se zatvarali i otvarali prema svetu koji se, sa druge strane, i sam prema nama zatvarao i otvarao dok se za to vreme neverovatno brzo menjao, pa ga nismo razumeli ni tada ali, na žalost, ni sada.

Ako je po nečemu Kruševac poznat onda je to plejada izuzetnih glumaca koji su u posleratnom periodu promovisali naš grad širom stare Jugoslavije. Tradicija se nastavlja i danas je, na primer, teško pronaći neku novu televizijsku seriju na nacionalnim televizijama ili film a da u njima nema glumaca iz Kruševačkog pozorišta, ili makar onih koji su stasali u Kruševcu. Sa druge strane, naše Pozorište je kao institucija kulture dostiglo i održava visok prepoznatljiv nivo u nacionalnim okvirima. Imamo puno razloga da se kao grad ponosimo što je njegov dugogodišnji upravnik, koji je veoma doprineo da Pozorište bude to što jeste, pošto je posle našeg predvodio tri prestižna beogradska pozorišta, Atelje 212, Narodno pozorište i Beogradsko dramsko pozorište, postavljen za Ministra kulture u aktuelnoj Vladi. 

Umesto da to iskoristimo i da unapredimo kulturu našeg grada, zvanični Kruševac je samo uspeo da izvređa njegove najbliže saradnike, zarati sa Ministarstvom kulture i da doživi da ono podnese krivične prijave protiv osoba koje su nezakonito smenile direktorku Kruševačke biblioteke. Uprkos ovakvim deprimirajućim pojavama, u gradu koji nema ni jednu pravu knjižaru, sa dva bioskopa u kojima se sve manje gledaju filmovi, kultura nekako opstaje. Kruševačko pozorište je bilo i ostalo oaza građanskog duha, urbano mesto koje Kruševac voli i koje doprinosi da osećamo da živimo u gradu.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Top-menadžeri

Ovih dana smo konačno doživeli priliku da zavirimo u čudesni svet top-menadžera državnih preduzeća i da na kratko osetimo čari sveta koji je tu negde, ali kada slušamo o njemu izgleda kao da je svetlosnim godinama udaljen od nas. Podaci o ogromnim platama, bonusima, dodacima i drugim privilegijama, višestruko većim od onih koje ostvaruju najodgovorniji državnici u Srbiji (predsednik, premijer, ministri i dalje redom), privukli su veliku pažnju javnosti. Ko su ti ljudi i ko je odgovoran za takvo njihovo ponašanje – pitanja su na koja se traže odgovori ovih dana. 

Nisam pristalica socijalne demagogije i smatram da odgovorne poslove u državi ne mogu kvalitetno da obavljaju osobe koje su za taj rad nedovoljno plaćene, jer se u tom slučaju javljaju problemi druge vrste – nemotivisanost zaposlenih, nedostatak stručnih osoba za obavljanje odgovornih državnih poslova i dalji porast korupcije. U dokumentu koji je nedavno objavila Evropska unija (''Strategija za proširenje i glavni izazovi 2008-2009''), korupcija je definisana kao široko rasprostranjen i veoma ozbiljan problem sa kojim se naša država suočava.

Sa druge strane, smatram da su iznosi koje pojedini rukovodioci zarađuju nerealni i apsolutno neprikladni. Pre nekoliko dana javnost je upoznata sa podacima za nevericu o izvesnoj gospođi koja je generalna direktorka, a istovremeno i predsednica Upravnog odbora (?!) Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti a.d. Beograd, čiji su mesečni prihodi čak preko milion dinara. Ova široj javnosti nepoznata ustanova je osnovana pre sedam godina u okviru Narodne banke Srbije, a dve godine kasnije transformisana je u akcionarsko društvo u potpunom vlasništvu države.

Čitam različita pravdanja i tumačenja – tobože kako je sve legalno, kako su u pitanju vrhunski stručnjaci sa kojima su potpisani menadžerski ugovori i koji treba dobro da se nagrade i slično. Smatram da takvi prihodi možda jesu legalni, ali sigurno nisu legitimni. Top-menadžeri mogu da postoje samo u privatnom sektoru. Na razvijenom zapadu njihove plate mogu biti poslovna tajna jer od njihovih menadžerskih sposobnosti umnogome zavise rezultati poslovanja firmi kojima rukovode. Top-menadžeri su plaćeni onoliko koliko vrede vlasnicima biznisa, svakodnevno se suočavaju sa ogromnim pritiskom i spremni su da već možda narednog dana ostanu bez posla ukoliko donesu neku pogrešnu odluku, stoga top-menadžeri mogu imati enormne zarade i za tamošnje prilike.

To što se neki naši direktori državnih preduzeća i ustanova samodefinišu kao top-menadžeri govori o poremećenom sistemu vrednosti jer svi oni koji su u državnoj službi treba da budu službenici u pravom smislu te reči, da služe državi u ime naroda i da obavljaju poslove od opšteg interesa. Iako neke državne firme posluju manje ili više tržišno, velika većina njih je u apsolutnom monopolu, ne poznaje pojam konkurencije, te nema nikakvog opravdanja za milionske zarade jer je lako pozitivno poslovati ako se finansiraš iz budžeta. Dovoljno veliku korist imaju od toga što imaju pristup informacijama i mogu da uspostave kvalitetne kontakte, a to su ključne stvari za svaki poslovni angažman. Na kraju krajeva, jasno je da su oni tu ne zato što su putem javnog konkursa odabrani kao najbolji kandidati već što su ih političke stranke tu postavile kao podobne. Mislim da najveću platu u javnom sektoru treba da ima Predsednik Srbije, pa za njim svi ostali a oni, kojima to nije dovoljno i koji nisu zadovoljni ponuđenim, treba da daju ostavke, odu u privatni sektor i da pokažu koliko vrede u pravim tržišnim uslovima.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Biblioteka

U moru važnih informacija o svetskoj ekonomskoj krizi, pre dve nedelje vest dana je bila biblioteka. I to ne bilo kakva već Europeana, evropska digitalna biblioteka, koja je istovremeno i digitalni muzej i arhiva. Nastala kroz projekat koji finansira Evropska komisija, Europeana omogućuje korisnicima interneta da pristupe bazi podataka koja trenutno sadrži preko dva, a kroz dve godine i celih šest miliona digitalnih objekata – filmova, fotografija, zvuka, slika, knjiga, novina i drugih arhivskih dokumenata.

Posle zvaničnog početka rada Europeane istog dana je usledila neplanirana pauza jer je interesovanje korisnika prevazišlo sva moguća očekivanja. Zabeleženo je deset miliona poseta na sat i sistem je, što bi se kod nas reklo, pao! Sada se ubrzano radi da se prošire kapaciteti i najavljen je ponovni početak rada sredinom decembra.

Smatra se da je trenutno u digitalnoj formi svega jedan odsto istorijskih dela, dokumenata i predmeta evropske kulture, što znači da veliki posao tek predstoji. Europeana je za sada urađena na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku a u planu je da uskoro bude na svih 23 zvaničnih jezika Evropske unije. Radi se i na saradnji sa poslovnim sektorom sa ciljem da se pronađe način da se zainteresuju investitori i da ovaj projekat dobije održivi karakter.

Europeana će omogućiti neometan pristup svim korisnicima interneta, pa i nama kruševljanima, da pristupe digitalnoj riznici evropske kulture i istorije i da pogledaju Mona Lizu a da ne moraju da otputuju u Pariz. Inspirisan moćnim pretraživačkim sistemima kao što je npr. Google, Europeana predstavlja evropski odgovor modernom informatičkom dobu koje  preti da amerikanizuje ostatak sveta. 

Nije uobičajeno da reč ''biblioteka'' bude u centru pažnje ali izgleda da je Kruševac ''povukao nogu'' pre Evropske komisije. Pre tri meseca glavna lokalna tema kojom su se bavili i skoro svi nacionalni mediji bila je kruševačka biblioteka. Pošto je dobila svoj deo političkog plena u raspodeli lokalne vlasti, jedna politička stranka je izvršila desant i iz drugog pokušaja osvojila biblioteku i postavila svoju direktorku. Nikako mi nije bilo jasno zašto je ta ustanova toliko politički važna jer se i njen lider javno hvalio kako skoro tri decenije nije nijednu knjigu pročitao, ali sam pretpostavio da nečega tu ima, čim im je toliko stalo da stave knjige, rafove i bibliotekarke pod svoju vlast. Kao epilog, Ministarstvo kulture je podnelo krivične prijave protiv onih koji su to zaslužili a svi akteri događaja su se posuli pepelom i uzeli sapun u ruke. Prethodna direktorka je vraćena nazad, a Kruševac je još jednom dobio neprocenjivu reklamu koja je neodoljivo privukla nove investitore da dođu i ulažu u naš  grad budućnosti. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Regionalna saradnja

Evropska unija predstavlja do sada najuspešniji pokušaj da se prevaziđe nasleđe istorije evropskih naroda i država i da se izazovima modernog doba odgovori na potpuno novi i drugačiji način. Kroz neprestane ratove i osvajanja pobednici su dobijali sve a poraženi nesreću, bedu i sramotu, u čemu su ležali koreni novih sukoba jer su ovi drugi čekali prvu pogodnu priliku da se točak sreće okrene i pobedniku vrate milo za drago. Umesto toga, evropske države su posle Drugog svetskog rata uspele da iznedre jednu sasvim novu Evropu. Iako je naš kontinent u to vreme bio veoma podeljen između dva svetska hegemonistička bloka, onaj zapadni deo je shvatio da se u uslovima gubitka kolonijalističke moći mora raditi drugačije nego što je do tada bila praksa. Već početkom pedesetih počinju da se javljaju obrisi nove Evrope svesne da u cilju opšte dobrobiti i napretka sve države moraju da deo svog suvereniteta prenesu na zajedničke institucije, kroz koje će ujedno i rešavati eventualne međusobne sporove.

Iz ovih razloga Evropska unija je jasno stavila do znanja budućim članicama da neće dozvoliti ponavljanje starih prevaziđenih modela ponašanja. Tkzv. Zapadni Balkan (Albanija i bivša SFRJ bez Slovenije) je jedini evropski geografski region koji nije sastavni deo Evropske unije koja ga, sa druge strane, i fizički u potpunosti okružuje. Na dva velika skupa posvećena našem regionu, u Zagrebu 2000. i Solunu 2003. godine, jasno nam je poručeno da je regionalna saradnja najvažniji faktor za postizanje političke stabilnosti, bezbednosti i ekonomskog razvoja.

Iz tog razloga, regionalna saradnja predstavlja noseći element procesa stabilizacije i pridruživanja koji je ujedno i politička strategija Evropske unije prema državama Zapadnog Balkana. Evropa je procenila da se na ovaj način proizvodi održivi dugoročni odgovor na regionalne probleme i izazove. U periodu od 2000. do 2006. godine Evropska unija je uložila preko 220 miliona evra u cilju promocije regionalne saradnje u ovim državama. Postoje i posebni Susedski programi koji podržavaju projekte na kojima zajednički rade partneri iz graničnih okruga Srbije i susednih država ali kojima, na žalost, Kruševac i ceo Rasinski okrug nema pristupa zbog našeg geografskog položaja.

Imajući sve ovo u vidu, ne znam kako će princip unapređenja regionalne saradnje izgledati u Srbiji. Imam utisak da ovde ne možemo da se dogovorimo ni oko elementarnih lokalnih interesa te ne mogu ni da zamislim kako bi se sa nekim strancima dogovorili oko zajedničkih interesa, ukoliko oni ujedno nisu i nečiji lični interesi. Mnogo nam je bremenita istorija i nešto nas stalno iznova tera da se vraćamo u prošlost i ponavljamo greške koje nas očigledno nisu opametile. Moram priznati da ne znam kako ćemo unapređivati regionalnu saradnju kada imamo komplikovane i opterećujuće odnose sa skoro svim državama u okruženju, a problem Kosova biće još dugo generator problema i nerazumevanja.

Iako ovih dana možemo da čujemo optimističke planove naših i evropskih zvaničnika o tome kako možemo dosta brzo da dobijemo status kandidata za prijem u Evropsku uniju (ukoliko nas posluži dobar vetar integracija kao npr. Bugarsku i Rumuniju), mislim da je ipak pred nama poprilično dugačak put da postanemo građani Evrope.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Deponija

U prošlom broju ''Grad''-a sam pročitao intervju sa direktorkom Javnog komunalnog preduzeća ''Kruševac'' iz koga sam zaključio da od izgradnje regionalne deponije u Srnju nema ništa. Lokalna politika je definitivno rekla ''ne'' ovom projektu kojim je trebalo da se postojeća deponija transformiše u regionalnu, u skladu sa Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom i evropskim standardima koji su implementirani u nju. 

Izgleda da cela priča polako pada u zaborav iako se o njoj puno govorilo u javnosti, a veoma je čudna iz više razloga. Usvajanjem pomenutog dokumenta pre pet godina, država je odredila 29 regiona za upravljanje otpadom, gde 23. region obuhvata opštine Kruševac, Varvarin, Ćićevac, Aleksandrovac, Brus, Trstenik i Vrnjačka Banja. Takođe, naša deponija u Srnju je dobila kategoriju K-2, što znači da je svrstana u grupu zvaničnih postojećih deponija koje se mogu koristiti u dužem vremenskom periodu, pod uslovom da se izvrši sanacija i uređenje deponije prema standardima Evropske Unije. Strategija predviđa i izgradnju dve transfer-stanice u okviru sistema ove regionalne deponije i to u Brusu i Aleksandrovcu, dok je Kruševac predviđen i kao sedište jednog od 17 reciklažnih centara u Srbiji.

Naredne godine Javno komunalno preduzeće ''Kruševac'' je izradilo, uz finansijsku pomoć države, idejni projekat sanacije i remedijacije postojeće deponije i komercijalne eksploatacije biogasa, pronašlo zainteresovanog kreditora a potom su dobijene za realizaciju projekta i državne garancije u Budžetu Republike Srbije. Međutim, tada su se u priču uključile lokalne političke stranke. Dok su neke napadale projekat na bazi zapaljive demagogije - kako nama nije potrebno tuđe đubre, kako će se upropastiti putevi itd. druge ga nisu dovoljno branile a mislim da je trebalo. Na kraju, iz meni nepoznatih razloga Skupština opštine Kruševac nije dala podršku ovom projektu, iako je u to vreme postojala vrlo stabilna skupštinska većina. Da stvar bude još gora, postojala je realna osnova da se obezbedi kvalitetna podrška za realizaciju ovog projekta od države jer je u to vreme opština Kruševac imala po jednog predstavnika u upravnom i nadzornom odboru Fonda za zaštitu životne sredine Republike Srbije.

Na ovaj način smo osuđeni da sve ostane po starom, da se štapom i kanapom razvlače kapaciteti postojeće deponije dok se jednog dana u budućnosti sve ne pretrpa otpadom, zato što svaka deponija ima rok upotrebe. U prilog ovoj tvrdnji je činjenica da je upravo politička stranka, koja je najviše napadala ovaj projekat, u međuvremenu ušla u lokalnu vlast i zadobila je nadležnosti upravo u oblasti zaštite životne sredine. 

Pre dve godine imao sam zadovoljstvo da predvodim projekat ''Izgradnja ekoloških kapaciteta opštine Kruševac'', koji je Evropska Unija finansirala kroz program ''Exchange''. Zahvaljujući projektu, tridesetak kruševljana je imalo prilike, između ostalog, da na licu mesta vidi kako se problem upravljanja otpadom rešava u Sloveniji, tj. Evropskoj uniji. Posetili smo regionalnu deponiju u Celju u koju je, do tada, uloženo preko 60 miliona eura, od čega dve trećine bespovratno iz evropskih fondova. Kao rezultat, Celje je dobilo jednu od najmodernijih deponija u Sloveniji, koja je postala vrlo respektabilan izvor prihoda. Lično sam se u ovo uverio videvši kamion mariborskog komunalnog preduzeća, do vrha napunjenog otpadom, koji su dovezli i ispraznili na celjsku deponiju, za šta je naravno Maribor platio Celju. Naučili smo da su upravljanje otpadom i reciklaža među najunosnijim poslovima u Evropi koji značajno doprinose ekonomskom razvoju lokalnih sredina, smanjenju nezaposlenosti i poboljšanju stanja životne sredine.

I na kraju, mogli smo u pomenutom intervjuu da pročitamo ''da je Kruševac uložio pola miliona dinara na sanacione radove, za koje je rečeno da nisu čak ni deo neke od ranijim projektom sanacije predviđene faze, već zahvat neophodan da bi deponija funkcionisala''. Kako stvari stoje, pošto smo se odlučili da ne sprečimo, moraćemo da lečimo i da plaćamo troškove lečenja.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)

Pre nekoliko dana Evropska komisija je objavila godišnji izveštaj o napretku koji su zemlje kandidati ili potencijalni kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, uključujući Srbiju, ostvarili u procesu evropskih integracija u 2008. godini. U njemu je sve napisano - ovo smo dobro uradili, ovo nismo, trebalo bi ovo, ne bi trebalo ono itd. Čitajući izjave zvaničnika tim povodom, prisetio sam se teze koju sam nedavno negde pročitao: ''Nije lako biti za Evropu (u Srbiji)''. Zahtevi, rokovi, novi zahtevi, novi rokovi, i tako unedogled.

Politička Evropa se tokom devedesetih naučila da je pritisak veoma efikasno sredstvo za ostvarivanje ciljeva koje imaju kod nas i taj metod koriste i posle promene režima pre osam godina. Proevropske prodemokratske postpetooktobarske srpske vlade suočile su sa potpuno istovetnom praksom koja se nimalo nije promenila nabolje, a možda je postala još i gora. U toj situaciji, kreatorima državne politike kod nas uopšte nije lako da odgovore na kritike političkih protivnika koji postavljaju sasvim logično pitanje: ''Ako ste vi za njih, zašto su onda oni sve gori prema nama sada, kada ste vi na vlasti?''. Pritisci, zahtevi, ocene i uslovi su deo naše političke svakodnevnice i već smo se pomalo i navikli na njih, pa me je poprilično (pozitivno) iznenadila izjava našeg ministra spoljnih poslova, koji je nedavno poručio evropskim političarima da prestanu sa politikom stalnog uslovljavanja Srbije, da pokažu malo dobre volje i da nam pomognu da zajedno rešimo neke postojeće probleme. 

Ne znam koliko su kreatori takve evropske politike zadovoljni njenim rezultatima ali znam da je pravo čudo koliko je, i pored toga, u našoj zemlji prema svim istraživanjima i dalje velika podrška evropskim integracijama. Verovatno razlog leži u tome što je nekadašnja zapadna Evropa za nas bila i ostala sinonim za ekonomsko blagostanje i ugodan život. U Evropi se danas ne vode se ratovi, ne postoje granice, dobro se zarađuje, postavljeni su visoki standardi u svim oblastima i može se reći da je Evropa veliki igrač u svetskim razmerama.

Iako je suština Evrope odavno prevazišla njene geografske okvire, nju pored politike ipak određuje i geografija, koja nas još u osnovnoj školi uči gde su njene granice. Evropska unija nema gde da se širi nego prema nama. Bez integracije Srbije u Evropsku uniju nema zaokruživanja celine evropskih integracija niti stabilnosti na Balkanu. Poznavaoci kažu da koliko je Evropa potrebna nama, ništa manje smo mi potrebni njoj.

Ovoga puta Evropa nam je jasno rekla da već sledeće godine možemo podneti zvaničnu kandidaturu za članstvo ako sve bude kako treba. A to podrazumeva da je pre toga neophodno ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što znači da moramo da okončamo saradnju sa Haškim tribunalom, a da bi to uradili zna se šta treba da se dogodi, a to opet ne zavisi u potpunosti od nas, a ukoliko mi to ne uradimo moramo da ubedimo zemlje članice Evropske unije da smo uradili sve što je u našoj moći, a onda nije sigurno da Holandija ili neka druga od 27 država članica Evropske unije neće da kaže ne, a u tom slučaju pada sve u vodu pa i naša kandidatura 2009. godine. Kao što rekoh, nije lako biti za Evropu (u Srbiji). 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'') 

Gluposti!

U jednom od prethodnih brojeva ''Grad''-a na naslovnoj strani sam pročitao upravo ovaj naslov. Još interesantniji je bio intervju koji ga prati. U njemu je predsednik jedne od stranaka koje učestvuju u lokalnoj vlasti, ničim izazvan, rekao da su ''jedino građani koji su glasali stranku kojom on predsedava u stvari glasali za društvenu svojinu i da treba da rade u njoj, a da svi ostali treba da uhlebljenje traže u kapitalističkom načinu privređivanja''. Propustio je da kaže da su državna uprava, lokalna samouprava i javna preduzeća, na koja je mislio, u stvari državna a ne društvena svojina, ali je poruka u svakom slučaju shvaćena. 

Takođe, par dana ranije jedan nacionalni dnevni list je kao istaknutu vest preneo izjavu drugog uticajnog kruševačkog političara, narodnog poslanika, koji je izjavio ''da je ženu zaposlio prema sporazumu koalicije''. Motivisan ovim izjavama seo sam za računar, otvorio Google pretraživač i ukucao njegovo ime i prezime, pošto on već dugo pravi ovakve ispade. Šta sam sve mogao da pročitam dok sam listao internet-stranice povezane sa njim! Neko vreme sam se na ovaj način vrlo lepo zabavljao, da bi u jednom trenutku moje veselo raspoloženje prešlo u svoju sumornu suprotnost jer sam shvatio da predstavljajući sebe on predstavlja i mene, moju porodicu, prijatelje i sve do čega mi je stalo u Kruševcu. Nekoliko dana sam bio dosta neraspoložen zbog svega ovoga, sve dok me nije pozvao jedan prijatelj iz drugog grada i tim povodom mi rekao: ''E vi u Kruševcu ste stvarno slučaj za posmatranje!''. 

U tom trenutku sve mi se razbistrilo i Sunce me je obasjalo jer sam shvatio da ipak ima nade za nas! Pa upravo je možda baš ovo način da naš grad učinimo različitim, jedinstvenim  i interesantnim? Setio sam se priče turističkog vodiča koju sam nedavno čuo u Budimpešti, da je čuveni spomenik slobode na Citadeli iznad Dunava jedini spomenik iz komunističke prošlosti koji je preživeo na svom mestu. Preduzimljivi Mađari su sve ostale spomenike postavljene tokom perioda vladavine komunista sačuvali, prikupili i postavili na posebnoj lokaciji, negde na periferiji, kao omaž svojoj prošlosti, praveći od tog predgrađa novu turističku atrakciju.

Pošto u Jagodini postoji akva-park smatram da bi prava stvar bila da u Kruševcu napravimo neku vrstu retro-parka. U njemu bi posetiocima pružili priliku da se na kratko vrate u prošlost i podsete se vremena koje je prošlo skoro svuda osim kod nas. Možda bi i ceo Kruševac mogli da pretvorimo u grad-muzej promašenih ideja i potrošenih iluzija, koji bi bio magnet za turiste koji bi dolazili da nas vide, samim tim potroše svoj novac i uposle naše ljude. Kao što sa svih strana sveta turisti odlaze na Kubu da vide kako se tamo opstaje i posle pola veka sankcija, tako će možda dolaziti i kod nas svi oni koji veruju da ideja komunizma još uvek ima svoju budućnost. Iz tog razloga mislim da ne treba da se ljutimo na naše političare kada daju ovakve izjave jer su oni u stvari vizionari, koji su prepoznali našu razvojnu šansu pre svih ostalih i daju svoj skromni veliki doprinos da se glas o Kruševcu nadaleko čuje.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Beč

Konačno sam doživeo da vidim i osetim Beč, prelepi carski grad koji je vekovima čuvao tradiciju i krunu Svetog rimskog carstva i preko šest stotina godina bio centar Habsburške monarhije. Danas je Beč glavni grad druge austrijske republike nastale 1955. godine kada su četiri velike sile pobednice Drugog svetskog rata zaključile da je ova zemlja postala spremna da se samostalno nosi sa svojom nacističkom prošlošću. 

U isto vreme Beč je velika svetska turistička atrakcija, grad u kome se stvarno ima šta videti i doživeti. Od impozantnih carskih dvoraca, u kojima su se nekada krojile evropske granice, nastajale i nestajale cele države, a danas su smeštene riznice evropske i svetske kulture, preko arhitektonskih remek-dela koja su vekovima služila kao inspiracija ne samo stvaraocima već i aristokratiji i vladarima širom Evrope, do Dunava na kome Beč živi i na kome se završavaju Alpi a počinje velika Panonska ravnica, sve što je potrebno za uzbudljivo putovanje kroz vreme i prostor je tu. Neverovatno je koliko iznenađenja Beč pruža jer iza svakog ugla može vas sačekati nešto tako lepo od čega će vam zastati dah. Međutim, i pored svega toga, Beč je pre svega grad kulture, a naročito muzike. Ovde se uporedo sa velikim vladarima slave i veliki muzičari, tako da se pored Marije Terezije i Franje Josifa ništa manje ponose Mocartom, Betovenom i Štrausom.

Vekovima je Beč bio Evropa za Srbe i u njemu se tražila podrška za borbu protiv Osmanlijske imperije. Kad god su se Austrijanci potukli sa Turcima mešali smo se i mi tražeći priliku da se oslobodimo, što nas je često veoma skupo koštalo. Posle njihovih ratova i naših pobuna spaljene su mošti Svetog Save na Vračaru i dogodila se velika seoba Srba sto godina kasnije. Beč je omogućio Srbima da se nasele na područje današnje Hrvatske i Bosne i formiraju Vojnu krajinu. U Beč su išli Srbi na školovanje a nemali broj je tu nastavio da radi u korist svog naroda, ali i velike Habsburške monarhije, među kojima su najveći trag ostavili Vuk Stefanović Karadžić i Dositej Obradović, a istorija Beča pamti da je prvu kafanu u ovom gradu davne 1683. godine otvorio Đura Kolčić, Srbin iz Sombora.

Pošto su krajem sedamnaestog veka konačno uspeli da odbiju Turke od gradskih zidina (danas je to sam centar grada!) i da ih polako potiskuju nazad u Aziju, Austrijanci su krenuli na jugoistok i širili svoje carstvo pravo preko srpskih zemalja i od velikih saveznika postali nam najveći neprijatelji jer smo im se našli nasred puta. Moćna sila je uvela trgovinske sankcije Srbiji pre sto godina a nedugo zatim krenula preko Drine i Save što joj je bio početak kraja, tako da prosečnog Austrijanca i dan-danas Srbija asocira na propast njihove nekada stvarno velike carevine.

Interesantno je da je u Beču danas najbrojnija upravo srpska manjina i Beč je posle Čikaga najveći grad srpske dijaspore. Gde god da se okrenete čućete naš jezik te stoga pripazite šta u Beču pričate, razumeće vas tamo gde to uopšte ne očekujete. Sa druge strane nikad mi nije bilo jasno, šta Srbi traže u glavnom gradu zemlje koja je sinonim za sve ono što mi nismo – poredak, rad, sistem, organizacija, i kako naši ljudi uspevaju da se prilagode pravilima ponašanja koja ovde postoje i koja su potpuno različita od onih koja važe u domovini. I na kraju, deo Beča - Volksbank, Raiffesen Bank, Erste Bank, Grawe, Wiener Staedtische - imamo i mi u Kruševcu i vrlo lako smo prepoznali šta je tu dobro. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ulica Majke Jugovića

Pripadam onoj velikoj većini kruševljana koja se iskreno obradovala kada je u okviru BID-zone, pre četiri godine, veći deo ulice Majke Jugovića zatvoren za prolazak automobila. Sećam se i prvog, ne previše dugovečnog zatvaranja glavne ulice od Doma omladine do Doma sindikata i njenog pretvaranja u pešačku zonu, pre nekih dvadeset i nekoliko godina. Tada je naša glavna ulica bila zatvorena za saobraćaj postavljanjem betonskih žardinjera, a ovog puta smo dobili prvu pravu pešačku zonu u Kruševcu. 

Kada je otvorena bio sam veoma ponosan jer je moj grad konačno počeo da liči na ozbiljan grad, a ne na tamo neku varoš. Imati takvo neko mesto kao što je pešačka zona za svaki grad predstavlja bitan deo identiteta. Tokom dana pešačka zona je za radne ljude idealno mesto da malo izađu iz kancelarije, protegnu noge, iskoriste pauzu i urade nešto jako bitno, npr. odu  da plate neki račun ili posete bankomat. Za one koji nemaju obaveza, to je prostor na kome mogu da se prošetaju, sretnu prijatelje, druže, puste decu da jure okolo dok se oni dohvate neke obližnje bašte i raspletu neku vrlo važnu priču. Nekako se najbolje i najpametnije razmišlja naglas upravo u pešačkoj zoni u opuštenoj šetnji nogu pred nogu, a tu je pravo mesto i za gradske tračeve i ostale dokolice.

Sa druge strane, od samog početka nervirale su me one kamene kugle koje su navodno štitile pešake od nesavesnih vozača koji pate od tipično kruševačkog sindroma, da moraju automobilom da ušetaju pravo na mesto na koje su pošli. Posle nekog vremena, moju pešačku sreću su još efikasnije počela da kvare parkirana vozila kojih je u ulici Majke Jugovića bilo sve više, kako su istovremeno nestajale pomenute kugle. Nikada nisam uspeo da shvatim vozače koji ne vide da tu nije mesto za njihove nabildovane konjske snage. S vremena na vreme obradovala bi me vest da saobraćajna policija pokreće akciju kontrolisanja parkiranja u ovoj ulici, koja bi obično potrajala neko vreme posle čega bi sve opet bilo po starom.

Da ne bude da samo kritikujem, ovog puta želim da nešto i predložim. Iako smo skloni tome da izmišljamo vruću vodu i rupu na saksiji, možda bi ovde mogli da primenimo tuđa dobra iskustva. Pre dve godine sam imao veliko zadovoljstvo da posetim Lisabon, jednu od najegzotičnijih evropskih metropola. Pored svih lepota ovog fascinantnog grada, ovog puta bih pomenuo samo jedno praktično i efikasno rešenje koje možda ne bih ni primetio da u Kruševcu nemamo problem nesavesnih vozača. Verovatno imajući slučan problem, Portugalci su ceo jedan stari deo grada, Bairro Alto, prepun raznoraznih prodavnica, restorana i kafana, kojim se noću razležu zvuci melanholičnog fada, ogradili metalnim stubićima, dok su na sredinama ulica postavili sprave nalik metalnim cevima, koje vozači posebnim uređajima u automobilima daljinski aktiviraju i spuštaju po potrebi. Ovakvim rešenjem uspeli su da zaštite ambijent dozvolivši samo prolaz vozilima stanara i za nabavku u određenim delovima dana. Možda bi postavljanjem ovakvog sistema mogli da zaštitimo ulicu Majke Jugovića u učinimo je pravom pešačkom zonom, u kojoj ne bi smo strepeli da li ćemo imati bliski susret sa nekim vozilom kome tu nije mesto.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Jastrebac

Prošlog vikenda Jastrebac je ugostio oko 500 planinara iz cele Srbije na tradicionalnom 47. Jastrebačkom maršu koje je organizovalo Planinarsko sportsko društvo koje se zove, naravno, ''Jastrebac''. Nisam propustio ovu lepu priliku i još lepše vreme da provedem još jedan dan uživajući u ovoj šumovitoj lepotici, družeći se sa prirodom i prijateljima. Krenuli smo od Slatine, preko Starog logora,  Hajdučke stolice, Crnog vrha do Bele stene, odakle se sa 1256 m nadmorske visine Kruševac vidi kao na dlanu. Dalje smo išli nizbrdo preko možda najlepšeg vidikovca, Sokolovog kamena, do Planinarskog doma gde nas je, onako izmorene posle 15 kilometara hodanja, sačekao vruć pasulj koji su ljubazni domaćini spremili za učesnike marša.

Kada pomislim na Jastrebac prvo se prisetim detinjstva i sedamdesetih koje sa pravom zovu ''zlatne godine'' kada je radničku klasu SFRJ sustigao dobar standard i udoban život, pa se od tradicionalnog okupljanja 1. maja pa do kraja leta Kruševac selio ''gore''. Potom se nešto čudno dogodilo, Kruševac je zaboravio Jastrebac i da nije bilo nekoliko u to vreme jakih firmi koje su imale objekte na njemu i malobrojnih entuzijasta sigurno bi pao u potpuni zaborav. Krajem devedesetih ''Merima i ''Trajal'' su preuredili svoje vile, asfaltiran je put, podignuto lovište, pre par godina očišćeno je jezero i poslednjih godina se stvarno oseća ponovno buđenje interesovanja kruševljana za Jastrebac.

Razmišljam kako je našoj opštini zapao sigurno najlepši deo Jastrepca. Ravnište, lovište ''Srbijašuma'', Ribarska Banja, sve je tu kod nas na dohvat ruke. Kruševljani imaju sve uslove da sa manje ili više para priušte sebi zadovoljstvo aktivnog odmora, da na dan ili dva pobegnu od svakodnevnih obaveza tu blizu, na samo dvadesetak i nekoliko kilometara od grada. Još kada sledeće godine bude privedeno kraju renoviranje i adaptiranje starog objekta u Ribarskoj Banji u moderni wellness-centar, mislim da imamo sve uslove da uskoro provodimo vreme kao što to rade u celoj Evropi – radimo intenzivno pet dana a onda se takođe intenzivno za vikend odmaramo tu na Jastrepcu, ako ne već negde dalje. 

Sve zaljubljenike muči pitanje, kada će Jastrebac da zaživi kako treba? Ribarska Banja je doživela preporod a ostatak kao da još spava. Znam da Jastrebac niti može niti treba da bude urbanizovan kao npr. Zlatibor, ali divljina ne treba da znači da gore ne treba da ima bilo kakvog sadržaja. Smatram da je neophodno je da Republika preda na upravljanje Kruševcu centralni deo koji je već urbanizovan i koji predstavlja potencijal za razvoj turističke infrastrukture jer se Javno preduzeće ''Srbijašume'', koje gazduje najvećim delom Jastrepca, ipak u osnovi ne bavi turizmom i u tom delu obavlja samo sanitarnu seču šume. Takođe, Kruševac treba da izradi plansku dokumentaciju, napravi strategiju za Jastrebac i da osnuje instituciju koja bi njime gazdovala. Tek tada bi se stvorili uslovi da zainteresovani investitori na Jastrebac dođu i legalno ulažu, čime bi naša lepotica prestala da bude samo večni potencijal i perspektiva te prerasla u pravi turistički centar. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Internet

Do pre nekoliko godina prvu predstavu o nekoj firmi ili ustanovi mogli ste da steknete preko sekretarice, portira ili radnika na telefonskoj centrali jer su to najčešće prve osobe koje sretnete i koje su mogle značajno da utiču na formiranje opšteg utiska o njoj. Danas, u vreme modernih komunikacija, internet je postao veoma moćno sredstvo globalne komunikacije. Dovoljno je da na nekom od pretraživača ukucate neko ime ili ključnu reč i za nekoliko sekundi moći ćete da se informišete o bilo kome ili o bilo čemu na ovoj planeti, tako da je internet – prezentacija postala osnovno sredstvo da se efikasno prestavite celom svetu.

Radeći na pripremi prethodnog teksta posetio sam zvaničnu internet - prezentaciju Kruševca i došao do poražavajućih saznanja o tome kako se naš grad promoviše preko interneta. O vrlo afirmativnom priznanju Svetske banke Kruševcu nisam pronašao ni reč dok, na primer, na zvaničnoj internet - prezentaciji Inđije na najuočljivijem mestu imate sve potrebne informacije o međunarodnim priznanjima koje je ova opština dobila u poslednje vreme. 

Kod nas na udarnom mestu možete pročitati Dvogodišnji izveštaj o radu opštine ''Dve godine sa vama'', ali za 2005. i 2006. godinu. U delu ''Danas o Kruševcu – iz dnevne štampe'', tekstovi iz dnevnih novina bili su od 5. septembra (iako je tog dana bio 29. septembar!). Poslednja vest o međunarodnim aktivnostima Kruševca bila je iz septembra 2007. godine a poslednja ''eko - vest'' od 5. marta 2007. godine. O Gradskoj upravi nema ni reči ali zato možete da se informišete o radu Opštinske uprave, koja više ne postoji. Takođe, u tom delu možete pročitati koje lokalne funkcionere postavlja predsednik Opštine koji takođe ne postoji jer smo, da podsetim, sada grad i imamo Gradonačelnika. Što se tiče političkih stranaka, između ostalog pronašao sam podatak da sam još uvek predsednik G17Plus u Kruševcu (nije aktuelno godinu i po dana), koja ima kancelariju u Kosovskoj ulici (nije aktuelno dve godine), tako da aktuelni predsednik kruševačkog odbora može samo da pomisli da sam ishakerisao sajt ili da je možda stigla neka direktiva ''odozgo'' za koju on nije još čuo.

Za potencijalne investitore nema zime ako znaju srpski i ćirilicu jer ne postoji prezentacija na latinici i na engleskom. Doduše, piše da su stranice na engleskom u izradi i da ih posetimo za neki dan ali je to isto pisalo i pre četiri godine, koliko ja pamtim. Stranice o privredi i investicijama meni više liče na adresar nego na prezentaciju na osnovu koje neko može da počne da razmišlja da investira baš kod nas. Ponuda privatnih lica je samo na srpskom jeziku a Bid - zona, iako i samo njeno ime kaže da služi razvoju biznisa, nalazi se u odeljku pored nevladinih organizacija, opet samo na srpskom. Postoji i upitnik za investitore (pohvalno je da postoji i na engleskom jeziku) ali samo u pdf  –  formatu, što znači da ga ne možete samo ispuniti i poslati elektronskom poštom nazad već ga morate odštampati, popuniti i poslati običnom poštom, ili posle popunjavanja skenirati i poslati im nazad u istom formatu. 

Što se tiče transparentnosti, pitanja lokalnim funkcionerima možete postaviti ali nemate mogućnost da ih vidite zajedno sa odgovorima, kao što mogu građani pomenute opštine Inđija. Delovi prezentacije predviđeni za odluke Opštinske uprave i informacije o tenderima su prazni. Što se tiče budžeta, najbolje što sam pronašao je Odluka o usvajanju Budžeta za 2007. godinu od 26.12.2006. godine, bez mogućnosti da vidite kakva su bili rebalansi i realizacija tog budžeta, dok o Budžetu za 2008. godinu postoji samo prezentacija sa uopštenim podacima. 

Sve u svemu, zvanična internet - prezentacija Kruševca predstavlja neadekvatni pokušaj obraćanja populaciji koja je korisnik interneta i može biti zainteresovana za saradnju, a pogotovo za potencijalne investitore jer je vizuelno i sadržajno zastarela sa ne retko zastarelim podacima i sa premalo mogućnosti za dvosmernu komunikaciju.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Svetska banka

Pre par meseci pročitao sam vest da je Kruševac, prema ocenama stručnjaka Svetske banke, dobio visoku ocenu o uslovima za poslovanje u konkurenciji gradova u okruženju u Jugoistočnoj Evropi. Tragom te vesti, posetio sam internet-prezentaciju našeg grada da bih pronašao nešto više o tome. Bio sam veoma iznenađen što na njoj nisam mogao da pronađem ni reč o ovoj temi. Na svu moju istraživačku sreću, posetio sam i internet-prezentaciju Zrenjanina, najbolje plasiranog grada iz Srbije, i saznao malo više o tome koga su i šta ocenjivali ovi stručnjaci – 22 grada u 4 oblasti u nadležnosti lokalne samouprave: pokretanje preduzeća, dobijanje dozvola, upis vlasništva i izvršenje ugovora. 

Izgleda da stručnjaci Svetske banke ovog puta nisu procenjivali postojanje još nekih pogodnosti koje mogu uticati na potencijalne investitore: postojanje stimulativnih finansijskih mera koje su u nadležnosti lokalnih samouprava, ponuda i komunalna opremljenost raspoloživog građevinskog zemljišta i na kraju, ali ne najmanje važno, sposobnost da se marketinški predstave pogodnosti koje se nude investitorima i prednosti u odnosu na konkurenciju. 

Prijatno je videti da se Kruševac pominje u ovako pozitivnom kontekstu i sigurno je to dobra reklama za naš grad, ali ova vest je u najmanju ruku začudila sve one koji poznaju problematiku i naterala ih da postave tipično srpsko pitanje, koji su to stručnjaci koji su takvu ocenu dali našem gradu? Osim investitora koji su došli u Kruševac zbog veličine tržišta (mislim pre svega na hiper i mega-markete, benzinske pumpe i banke) ili kroz proces privatizacije, ni jedna ozbiljnija, a pogotovo strana investicija nije od 2000. godine ovde došla upravo zbog uslova koje naš grad nudi. 

Nema ponude jeftinog a kamoli besplatnog zemljišta za investitore. Grad nije skoro ništa ulagao u ovu oblast pa sada nema ništa da ponudi osim da posreduje u prodaji između privatnih vlasnika prodavaca i potencijalnih kupaca. Da podsetim da je u opštini Inđiji standard da dan po poseti potencijalni investitor elektronskom poštom dobije kompletnu ponudu za ono što mu je potrebno. Kruševac ne nudi ni jednu stimulativnu meru baziranu na logici da je korisno odreći se jednokratnih prihoda (zakup zemljišta i takse koje investitor plaća pre nego završi investiciju) u korist dugoročnog pozitivnog efekta stalnih prihoda od poreza na plate radnika koje će taj investitor da zaposli. Da podsetim, glavni izvor sa skoro 30% prihoda budžeta Kruševca je upravo porez na zarade te je stoga privlačenje investitora i zapošljavanje koje iz toga proističe jedini održivi način da se poveća naš budžet i time podigne sveukupni kvalitet života u Kruševcu. A o marketingu da ne pričamo.

Deprimirajući je primer italijanske firme ''Pompea'', koja je kupila ''Brusjanku'' i nameravala da napravi još jednu fabriku u Kruševcu, ali se opredelila za pomenuti Zrenjanin jer ovde nije dobila ponudu za 10 hektara zemljišta koliko im je bilo potrebno, a nameravali su da u fazama zaposle čak i do 2.000 radnika. Mislim da bi trebalo da prestanemo da vodimo računa o tome ko se koliko hvali da je uspešan već da pogledamo rezultate. Imam utisak da nas investitori zaobilaze iz razloga koji meni nije poznat, i to je ono što vidim i što me brine. Sve ostalo su samo priče.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Mokra Gora

Pre dve godine sam prvi put obišao Mokru Goru i čuvenu ''Šargansku osmicu'', u svetu jedinstvenu prugu uskog koloseka koja, gledano iz vazduha, izgleda kao broj 8. Obnovljena krajem devedesetih, postala je izuzetna turistička atrakcija i mnogo turista je došlo da se proveze vozom ''Nostalgija'', koji vuče čuvena parna lokomotiva ''Ćira'', prolazi kroz čak 22 tunela, preko 5 mostova i savladava visinsku razliku od 300 metara na tek nešto preko 15 kolimetara od Mokre Gore do Šargan Vitasija.

Ništa manje postao je poznat i Drvengrad, nestvarno bajkovito selo u urbanom obličju i strukturi, koje je na brdu Mećavnik izgradio Emir Kusturica za potrebe snimanja filma ''Život je čudo'', koje je potom dobilo novi život i krenulo nekim svojim putem. Pre tri godine ovaj projekat je nagrađen prestižnom Philippe Rotthier-ovom Evropskom nagradom za arhitekturu.

Sigurno je da svetski poznato i priznato ime Emira Kusturice predstavlja pravi magnet kako za turiste tako i za investitore. Ovaj svestrani umetnik je jedan od retkih reditelja koji je dobio čak četiri nagrade na najpoznatijem evropskom filmskom festivalu u Kanu, od toga dve ''Zlatne palme'' za najbolji film, jednu nagradu za režiju i specijalnu nagradu ''Roberto Rossellini'', a od prošle godine nosilac je i Ordena viteza lepih umetnosti i književnosti, najvišeg francuskog priznanja u oblasti kulture.

Njegovu viziju ovozemaljskog raja na kraj sveta podržala je i naša država stavljajući predeo Šarganske planine i mokrogorske kotline pod svoju zaštitu, ''radi očuvanja i unapređenja raznovrsnosti i lepote predela, raznovrsnosti i bogatstva divljeg biljnog i životinjskog sveta a posebno očuvanja ugroženih, retkih i endemičnih vrsta biljaka, životinja, njihovih zajednica i visokih starih šuma crnog i belog bora, kao i objekata narodnog graditeljstva te planskog uređenja prostora i održivog razvoja turizma, poljoprivrede i šumarstva''.

Ove godine sam prošao ponovo tim krajem i bio prijatno iznenađen promenama koje sam uočio. Skoro na svakoj raskrsnici od skretanja sa Zlatibora mogu se videti raznorazni putokazi koji označavaju nove sadržaje za turiste - etno-vodenice, galerije, restorane, a vidljivi su i radovi na produženju trase pruge uskog koloseka i povezivanju Mokre Gore preko Dobruna, gde je predivni manastir iz 14. veka, sa Višegradom, čime će se dodatno obogatiti turistička ponuda ovog kraja i na najbolji način obesmisliti granica koja deli naš narod baš tu, tik pored Mokre Gore. 

Nažalost, ova lepa priča imala je ovih dana i svoju ružnu epizodu. Mokra Gora je postala vest dana zahvaljujući šokantnom primitivizmu nekih meštana obližnjeg sela Kremne koji su Kusturicu na nekom svom zboru izvređali na ličnoj i verskoj osnovi, uz pretnje oružjem. Nacrniše čoveka i posladoše ga prvo nazad u Bosnu pa u Tursku rečnikom koji me je ostavio bez reči, sa osećajem sramote što je neko na takav način uzeo da navodno predstavlja moj narod. Ne postoji dovoljan razlog koji bi opravdao ovakav nastup, šta god da stoji iza svega toga. Mislim da bi im bolje bilo da odu u Drvengrad, izvine mu se i zahvale što je značajno doprineo da ceo ovaj kraj ponovo dobije budućnost, i da umesto u drvo pogledaju u šumu i shvate da su sa njim svi na dobitku.

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Holandija

U ponedeljak Savet ministara Evropske unije nije doneo odluku o ''odmrzavanju'' Prelaznog sporazuma, koji je integralni deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i Evropske unije. Našoj zemlji se na evropskom putu isprečio tvrd stav Holandije, koji je ovog puta podržala i Belgija, da glavna prepreka zvana puna saradnja sa Haškim tribunalom za njih znači samo hapšenje i isporučenje Ratka Mladića. Uprkos nedvosmisleno pozitivne ocene glavnog tužioca Haškog tribunala o saradnji Srbije sa tom institucijom, Holanđani su rešili da ''teraju mak na konac'', tj. ''da budu veći katolici od Pape'', bolje reći zainatili su se da ne popuste pred očiglednim nastojanjem ostatka Evropske unije da se uvaži veliki napor srpskih vlasti u tom smislu, potvrđen u slučaju Radovana Karadžića.

Neko bi rekao da su u pitanju principi, a većina analitičara smatra da je stav Holandije veoma povezan sa neslavnom ulogom njihove vojske prilikom pada Srebrenice i svega onog što je potom usledilo jula 1995. godine. Da podsetim, zbog tih događaja pala je i jedna holandska vlada i ova zemlja ima očigledno veliku potrebu da kupi svoju savest vraćajući nam milo za drago. 

Prelazni sporazum treba da aktivira odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju o trgovinskim i saobraćajnim odnosima Srbije i Evropske unije koje se odnose na uspostavljanje zone slobodne trgovine robama i početak pravnog usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim u oblastima slobodne trgovine, zaštite prava intelektualne svojine, ekonomske saradnje i drumskog i tranzitnog saobraćaja. Smatra se da su najbitnije pogodnosti Privremenog sporazuma to što se stvara veća pravna sigurnost jer ovaj ugovorni odnos neće moći da se jednostrano menja, tj. neće zavisiti od dnevnopolitičkih  potreba. Takođe, pojednostaviće se i ubrzati carinske procedure, samim tim smanjiće se troškovi poslovanja i naši izvoznici će moći da koriste sve pogodnosti bescarinskog izvoza u Evropsku uniju.

Sve ove pogodnosti čekaće još neko vreme na nas zbog tipično srpskog ponašanja Holandije. Cela ova priča bi izgledala mnogo prirodnije da mi odlučujemo o njima umesto oni o nama. A što se tiče Belgije, obzirom da se nalazi pred raspadom na dva dela, frankofonski i flamanski, možemo da se nadamo da ćemo pre toga mi postati punopravni član Evropske unije pa da onda odlučujemo o prijemu tih budućih novih zemalja.

Za razliku od tog veselog scenarija budućnosti Evrope, užasnula me je sama pomisao na situaciju da Kosovo postane član Evropske unije pre Srbije, pa da bude u situaciji kao sad Holandija da nam blokira svaku odluku vezanu za nas. Ako se pametna politika shvata kao izbor manje loše između ponuđenih rešenja, onda je najbolje da koristimo strpljenje u korist ostvarivanja svojih ciljeva, nego da se durimo kad god nam nešto ne ide kako treba. 

(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Ogledalo

Imao sam sreće da studiram u vreme pre raspada nekadašnje SFRJ i da u tih nekoliko godina dosta putujem i vidim veći deo Evrope. Svuda gde sam bio imao sam osećaj da sam na neki način na svome. Iako Evropa ima tešku i komplikovanu istoriju, uz sve različitosti njenih naroda, jezika, kultura, religija, država, regiona i čega još sve ne, osetio sam da je to jedna velika priča čiji jedan mali deo pripada mom narodu i meni lično.

Početkom devedesetih sam imao zadovoljstvo da idem na apsolventsku ekskurziju u Egipat. Pored svih draži koje ova zemlja poseduje, ostataka jedne fascinantne civilizacije koja je ostavila neizbrisive tragove iza sebe, uzbuđenja koje moderan Egipat nudi na tako malom prostoru oko Nila, nisam mogao da se otmem utisku kako se nalazim u jednom ipak stranom svetu čija pravila i običaje nisam razumeo. Imao sam vremena da odem i do onih delova Kaira i Aleksandrije u koje turisti ne zalaze i tu sam video stvari koje do tada nisam imao prilike i na koje nisam bio pripremljen. Najjače slike su mi ostale iz starog Kaira, nenašminkanog za turiste, izuzetno neurednog, punog prljavštine, sa gomilama đubreta po ulicama oko kojih prolaze deca i valjda pripitomljene životinje i igraju se u blatu od prašine i izlučevina. Znam da sirotinje ima svuda, i u najbogatijim zemljama, video sam i dno hrišćanske civilizacije u parku pored železničke stanice u Cirihu, ali ovo je za mene bilo previše.

Nisam mogao da pretpostavim da će podsećanje na ovo moje iskustvo imati upravo u ulici u kojoj sam rođen i dan-danas živim, i koja nosi ime Svetog Save. Pored toga što smo na početku ulice dobili par nelegalnih zgrada, dobili smo i jednu divlju deponiju naslonjenu na veliki, možda najveći nelegalni, poslovno-stambeni centar, koja dugo odoleva svim pokušajima ljudi iz komšiluka, inspekcijskih službi i JKP ''Kruševac'' da se taj deo našeg grada, praktično na samoj raskrsnici, jednoj od najprometnijih u gradu, sredi i zaliči kako treba. Godinama, ne znam ko, baca đubre po ulici, ono se tu gomila, raznosi, ima ga na sve strane a moja i druga komšijska deca tu prolaze i igraju se. Svakog dana kada tu prođem pitam se, kako li neko sa strane, ne mora iz strane zemlje, dovoljno je iz drugog grada, kada malo skrene sa raskrsnice i vidi sve to, šta li misli o nama, kakvi smo mi to divljaci kada pored toga živimo a da nam ne smeta i gde je to uopšte došao. Možda pomisli isto ono što sam ja u starom Kairu - ja ne pripadam ovde.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Olimpijada

Istorija naše civilizacije može da se tumači i kao istorija nastojanja generacija da osvajanjem novih saznanja i veština unapređuju kvalitet života. Gledano unazad, ogroman napredak je ostvaren pre svega širenjem granica znanja i pronalaženjem i primenom novih tehnologija kojima je čovek počeo da prilagođava okruženje sebi i svojim potrebama. Već stari narodi su shvatili moć znanja te do njega nisu mogli svi da dopru. Plemstvo i sveštenstvo su bili čuvari znanja koje im je istovremeno omogućavalo i da poseduju moć upravljanja. Vekovima su naslednici prestola već od malih nogu dobijali posebno obrazovanje koje im je bilo potrebno da bi kvalitetno vladali i vršili posao koji im je sudbina namenila.

Obrazovani ljudi su imali poseban uticaj i bili su veoma cenjeni u skoro svim vremenima, osim u jednom periodu koji se upravo zbog toga i naziva ''mračni'' srednji vek. Karakteristično za taj mrak bilo je proganjanje onih koji su unosili svetlo misleći drugačije ili dolazeći do novih znanja koja su mogla da sruše vladajuću dogmu, a ne mali broj je dospeo i na lomaču. U petnaestom veku humanizam i renesansa su obnovili izvorne antičke vrednosti koje su slavile princip širokog obrazovanja kao ideala za sve ljude, a pogotovo za one koji su u njihovo ime vladali. Na tim osnovama je nastalo i moderno društvo koje se razvija neverovatnom brzinom temeljeći se na znanju velikih ljudi od kojih je jedan od najvećih upravo naš sunarodnik, Nikola Tesla, koji je ceo svoj život, ne štedeći sebe, posvetio napretku čovečanstva i zadužio ga brojnim, često potpuno neverovatnim izumima.

Nedavno sam pročitao jednu ekonomsku analizu u kojoj se upravo znanje navodi kao najbitniji faktor za sveukupan ekonomski napredak modernih država, pa tek potom idu tehnologije i kapital, tj. investicije. Kako samo nestvarno ovo zvuči u zemlji koja se samo u poslednjih nekoliko decenija olako odrekla ogromnog broja mladih obrazovanih ljudi kojima nisu pruženi odgovarajući uslovi za rad niti stvoren ambijent u kome bi se njihovo znanje na odgovarajući način vrednovalo.

Vrativši se sa odmora kupio sam prethodni broj ''Grada'' da vidim šta sam propustio za tih desetak dana i skoro bez daha pročitao izjavu jednog lokalnog političkog lidera u kojoj on kaže ''da je Biblioteka njihova'' (?!), kao i da on lično ne čita knjige, tj. da u poslednjih trideset godina nije pročitao nijednu knjigu. Nisam mogao da verujem da se neko, pogotovo javna ličnost hvali time što ništa ne čita! Nazvao sam telefonom par prijatelja da čujem šta oni misle o ovoj izjavi, da je nisam slučajno pogrešno protumačio. Na žalost, sve sam dobro shvatio. Kaže se da ono čega se neko stidi, drugi se time ponosi.

Iskreno, više bih voleo da sam inspiraciju za novi tekst imao u nekom osvajaču olimpijske medalje iz Kruševca, pa da se ponosim kako i mi imamo nekog ko nastavlja da promoviše antičke ideale u ovom modernom materijalizovanom svetu. Pošto takvih nemamo, dolazim do zaključka da izgleda da možemo da osvajamo medalje samo u nekoj vrsti kvazi-olimpijade, gde bismo blistali u disciplinama koje sami izmislimo i u kojima nam nema ravna, za šta je dokaz upravo navedeni primer iz prethodnog pasusa, koji je sigurno zaslužio zlatnu medalju u svojoj kategoriji.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Divlji zapad

Inat najgori zanat, kaže narodna poslovica. Umesto da poslušam mudrost predaka zainatio sam se i rešio sam da zaštitu svog javnog integriteta od jedne politički uticajne osobe zatražim od sistema, sudskim putem, te sam podneo dve krivične prijave, za klevetu i za uvredu. Da bude interesantnije, osoba koju sam tužio je i narodni poslanik koga štiti poslanički imunitet. Bio sam od samog početka svestan da neće ići lako te sam se naoružao strpljenjem i počeo da redovno dolazim na ročišta. Na prva tri tužena osoba se nije ni pojavila. Na četvrtom se nije ni odazvala na sudski nalog za privođenje, za šta nije bilo nikakvog obrazloženja od strane službenog lica. Kada se konačno smilovala i pojavila na narednom, tužena osoba se pozvala na poslanički imunitet o čemu je nekoliko dana kasnije sudija napismeno tražila da se izjasnim šta mislim o tome (!?). 

Počastvovan što sam upitan za mišljenje nisam bio lenj, seo sam i napisao podnesak u kome sam se pozvao na po jedan član Ustava i Poslovnika o radu Narodne skupštine i objasnio zašto mislim da poslanički imunitet ne može u ovom slučaju da zaštiti tuženu osobu. Uprkos mojim argumentima, na poslednjem ročištu sudija je prihvatila pozivanje na imunitet uz obrazloženje da ''nije ona tu da tumači zakon'', ali mi je za utehu rekla da će se obratiti Administrativnom odboru Narodne skupštine sa zahtevom za ukidanje imuniteta ali uz opasku ''da je već jednom slala takav zahtev ali joj nisu nikada odgovorili''.

Razmišljao sam posle tog ročišta, kakvu pouku mogu da izvučem ja, a kakvu tužena osoba? Što se mene tiče, prošlo je još malo pa dve godine od kada sam potražio zaštitu pravne države, a da se nije otišlo dalje od početka. Ako sam u pravu, možda ću dobiti satisfakciju kada to ne bude više bilo bitno, možda ni tada. Što se tiče tužene osobe, ona može slobodno da nastavi da radi šta hoće i da kleveta koga stigne jer izgleda da zakoni ne važe za sve podjednako. Da ironija bude veća, u pitanju je jedna od 250 osoba koja u naše ime donosi zakone za svih 7,5 miliona građana Republike Srbije.

Stari Kruševac pamti da je posle onog rata jedan oslobodioc ušao na konju u kafanu da bi pokazao moć. Neki novi oslobodioci su mnogo ljuti kada im neko zatraži da vrate dugove ili plate struju i prolaze novim lepim kolima kroz raskrsnice na crveno, valjda im se može. 

Vladavina prava podrazumeva pravnu državu u kojoj je moć pisanih pravila iznad volje uticajnih pojedinaca ili grupa. Nadmoć volje nad pravom nam neće pomoći da privučemo investitore, pokrenemo našu ekonomiju i krenemo ka Evropskoj Uniji koja je upravo insistiranje na vladavini prava i usklađivanju našeg zakonodavstva sa njenim istakla kao prioritet u Procesu stabilizacije i pridruživanja. A to sve nije slučajno jer su stotine, tačnije hiljade godina protekle u traženju načina da se zakoni postave iznad svih onih koji bi da budu zakon.

I na kraju, uvek nas ne vole i neko drugi nam je kriv za probleme koje imamo. Umesto da se pogledamo u ogledalo, zabijamo glavu u pesak kao nojevi čekajući da se problemi reše sami od sebe.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Naš čovek tamo

Pre nekoliko dana sam saznao da je Miloš Nenezić, do nedavno generalni direktor Korporacije ''Trayal'', određen od strane Privredne komore Srbije da je predstavlja u novoosnovanom Evropskom parlamentu preduzeća u Briselu, čije će prvo zasedanje biti održano polovinom oktobra i organizuje ga Evrokomora u čast 50-godišnjice postojanja. Namera organizatora je da pruži mogućnost evropskim privrednicima da dođu u neposredni kontakt sa donosiocima odluka u Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji u cilju unapređenja međusobnog razumevanja i da kroz parlamentarni način rada 750 delegata privrede iz zemalja Evropske Unije razmatraju pitanja u vezi sa poslovanjem i direktno glasaju o njima. 

Na prvom zasedanju razmatraće se teme iz tri oblasti: internacionalizacija-pristup tržištu-trgovina unutar i izvan EU, jačanje konkurentnosti uz očuvanje principa održivog razvoja i razvoj preduzetništva i preduzetničkog duha. Pozvano je i 24 delegata iz 18 zemalja koje nisu članovi EU da učestvuju kao posmatrači i među njima je i Miloš Nenezić kao jedini predstavnik Privredne komore Srbije. EPP je zamišljen da postane stalna institucija kroz koju će evropski biznis moći jasno da kaže šta želi od evropskih političara. Kroz zajednički rad predstavnika Evrokomore i političkih institucija Evropske Unije u okviru radnih grupa dolaziće se do konkretnih predloga o kojima će evropski privrednici diskutovati i glasati. 

Mislim da će period tokom kojeg je Miloš Nenezić bio na čelu korporacije ''Trayal'' ostati upamćen po tome što je jednu takvu veliku i heterogenu firmu uspeo da dovede do statusa poželjne udavače i time presudno uticao da se izbegne moguća agonija poput onih u koje su upale neke druge slične firme. Lično sam se više puta uverio kakve je sve vratolomije izvodio da bi izvukao firmu iz problema, a ne jednom je upotrebio svoj lični uticaj i pomagao rešavanju nekih problema koji su se ticali šire zajednice. Uz izuzetan osećaj za odnose sa javnošću promovisao je ''Trayal'' na način koji pre toga nije viđen, ali i sebe kao izuzetno sposobnog menadžera za koga ne postoje prepreke.

Na dodeli jedne prestižne nagrade Miloš Nenezić je u sred Beograda izjavio da ''nagradu shvata i kao ličnu počast, ali i priznanje firmi na čijem je čelu i Kruševcu odakle dolazi''. Posle prodaje ''Trayal''-a i dolaska novog upravljačkog menadžmenta naslušao sam se priča o njemu i uglavnom su bile u negativnom kontekstu, o tome kako propada i kako ga nigde nema. Naprasno je zaboravljeno šta je on sve dobro uradio i za ''Trayal'' i za naš grad. Izgleda da je tačno da niko nije postao prorok u svom selu i da se kod nas sve može oprostiti osim uspeha. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

EXIT

Ako nekoj mlađoj osobi u Evropi hoćete da objasnite odakle dolazite i kažete da ste iz Srbije, odmah ćete čuti: ''Srbija! Exit! Guča!''. Jedan od zasigurno najznačajnijih svetskih muzičkih festivala za kratko vreme je postao i jedan od najboljih srpskih brendova. Festival ''Exit'' je nastao na talasu demokratskih promena 2000. godine, na čuvenoj novosadskoj plaži Štrand, zamišljen da održava tonus opozicione omladine tokom leta sve do septembarskih izbora na kojima je potom konačno (demokratski) poražen Slobodan Milošević. Već naredne godine preselio se na Petrovaradinsku tvrđavu na deset, potom u kraćoj varijanti na četiri dana. Ostalo je već dobro poznato. 

Desetine hiljada mladih se početkom jula slije iz ih krajeva Evrope ka Novom Sadu da bi na nekoliko dana uživalo u muzici i druženju. Većina od njih po prvi put dođe u Srbiju upravo na ''Exit''. Neki se smeste u kamp pored Dunava, neki odu na milost i nemilost novosadskih gazdi i često budu ošišani, ali to ipak nije najvažnije jer su inače došli da potroše ono što su doneli. Kasnije će možda opet doći kao turisti ili već nekim poslom, u kravati i skupocenom odelu, ali će tada već znati gde se Srbija nalazi, da u njoj ne žive urođenici kao u amazonskoj prašumi i da je ovde jako dobar provod.

''Exit'' volim jer je ponuda veoma raznolika i za svačiji ukus ima ponešto. Za razliku od ''normalnih'' koncerata, ovde često odem da vidim i odslušam i one muzičare čiji rad ne poznajem, a za mnoge sam upravo čuo prvi put baš ovde. Sa druge strane, festivali kao što je ovaj imaju posebnu draž jer posle naporne noći tu su i Dunav i Fruška Gora i ostali novosadski specijaliteti za dnevni odmor i razonodu. Samo je bitno da vas posao i druge obaveze ne pritiskaju, da ste se organizovali kao da ste na malom godišnjem odmoru i za dobar provod sve je tu.

Urkos tragediji koja se dogodila u kampu mogu slobodno reći da je ove godine najbolja organizacija od kad ''Exit'' postoji. Vidi se da se radi i svake godine je sve manje prostora za nepredviđene okolnosti. Ali kada je tu više desetina hiljada ljudi na jednom mestu, logično je da nažalost kad-tad neki incident mora da se dogodi. 

Što se tiče sadržaja, ovogodišnji ''Exit'' ostaće upamćen po najezdi panka i onog što je iz njega nastalo (Sex Pistols, Paul Weller, Primal Scream, The Hives...), produženog radnog vremena Main Stage-a sa koga su se, posle nastupa glavnih zvezda, do ranih jutarnjih časova čuli drum'n'bass ritmovi, te paradi vrhunskih DJ-eva (Laurent Garnier, Axwell, Ben Watt, Sven Vath, Sharam, Tiga, teško ih je sve nabrojati), ali moj lični utisak No.1 je nastup Pekinške patke, specijalno za ovu priliku, posle 27 godina, pola sata neverovatne svirke koja će se dugo pamtiti. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Barijere

Prošle nedelje sam pisao o osobama sa invaliditetom. Jedan od najvećih problema koje oni imaju svuda, pa i u Kruševcu, jesu barijere. Taj pojam označava prepreke koje ometaju i otežavaju pristupačnost, i one mogu biti arhitektonske, informaciono-komunikacijske i socijalno-ekonomske. Razvijanje pristupa za osobe sa invaliditetom prvenstveno zahteva identifikaciju i uklanjanje barijera koje postoje u društvu.

Ovog puta bih se osvrnuo na arhitektonske barijere. Nacionalna Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom predviđa da svi novi javni objekti otvoreni za javnost, saobraćajna infrastruktura i objekti u funkciji javnog prevoza putnika u svim granama saobraćaja budu pristupačni za osobe sa invaliditetom, kao i da se izvrši postepena i kontinuirana adaptacija postojećih javnih objekata i saobraćajne infrastrukture i prevoznih sredstava u javnom prevozu putnika u svim granama saobraćaja, kako bi postali pristupačni za osobe sa invaliditetom.

Pravilnik o uslovima za planiranje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica, koji je donesen 1997. godine razradio je urbanističko-tehničke uslove za planiranje prostora javnih saobraćajnih i pešačkih površina, prilaza do objekata, projektovanje objekata, kao i posebnih uređaja u njima. Nedostatak ovog Pravilnika je što se on ne odnosi na objekte zidane pre 1995. godine. Najveći pomak u rešavanju problema barijera načinjen je usvajanjem Zakona o  sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2007. godine i koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, gde diskriminacija obuhvata i odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Takođe, vlasnici objekata u javnoj upotrebi kao i javna preduzeća nadležna za održavanje javnih površina dužni su da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti i dužni su da izvrše adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze, a lokalne samouprave su po ovom Zakonu dužne da preduzmu mere s ciljem da se ovim osobama fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim.

Iako je tokom devedesetih u Kruševcu postignut određeni napredak u ovoj oblasti prilagođavanjem pešačkih prelaza u centru grada i određenih objekata za pristup osobama sa invaliditetom (npr. većina objekata Zdravstvenog centra Kruševac, MUP-a i Nacionalne službe za zapošljavanje, na kome je postavljen i poseban lift za stepenice, jedini te vrste u Kruševcu), to nije dovoljno jer naši sugrađani u kolicima ne mogu ući u mnoge zgrade koje su im potrebne, počev od zgrade Opštine pa nadalje.

Iako pomenuti Zakon predviđa obavezu uklanjanja barijera, nije se daleko otišlo u njegovoj primeni, ili bar pomak nije vidljiv. Znam da tuđa ruka svrab ne češe ali bi nas sigurno zasvrbelo kada bi, makar probe radi, seli u invalidska kolica i pokušali da radimo ono što inače radimo svakog dana. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije je od 2002. godine finansiralo nekoliko projekata koji su sadržali primenljiva rešenja uklanjanja arhitektonskih barijera i postavljanja zvučne signalizacije u nekoliko gradova u kojima je lokalna sredina učinjena pristupačnijom. Možda bi i u našem gradu mogla sa nadležnog mesta da se napravi neka slična inicijativa i da se briga o problemima građana iskaže i u praksi.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

Osobe sa invaliditetom

Izraz ''osobe sa invaliditetom'' označava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške. Oni su jedna od najugroženijih kategorija stanovništva u Republici Srbiji. Ne postoji precizna evidencija njihovog broja, ali prema podacima navedenim u Strategiji unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji (2006.) smatra se da ima oko 10% stanovništva (700-800.000) koje može da se uvrsti u ovu kategoriju. Po analogiji, u našoj opštini trebalo bi da ima preko 14.000 osoba sa nekom vrstom invaliditeta.

Kao socijalno ugrožena grupa osobe sa invaliditetom se nalaze na najnižoj lestvici siromaštva i socijalne isključenosti. Osim problema materijalnog siromaštva postoje i drugi koji dodatno otežavaju njihov položaj, kao što su predrasude, nerazumevanje i neprihvatanje od strane okruženja, diskriminacija, nepristupačnost osnovnim socijalnim, zdravstvenim i drugim uslugama i dr. Uzroci siromaštva su višeslojni i treba ih tražiti ne samo u dostupnosti osnovnim uslugama već i obrazovanju, kapitalu, radu i smanjenom učešću u procesu donošenja odluka.

Umesto ranije preovladavajućeg medicinskog modela, gde se invalidnost doživljavala kao individualni problem prouzrokovan bolešću, povredom ili nekim drugim oštećenjem zdravlja i kao takav zahtevao medicinsku pomoć i negu koje pružaju profesionalci, u poslednje vreme sve više se prihvata socijalni model invalidnosti koji probleme osoba sa invaliditetom shvata kao proizvod socijalne  organizacije i stavlja težište na probleme sa kojima se one suočavaju u svakodnevnom životu. U skladu sa tim, aktuelni međunarodni standardi pitanje njihovog tretmana više ne postavljaju kao segment socijalne politike već kao pitanje poštovanja ljudskih prava i jednakih mogućnosti, gde se problem invalidnosti sve više postavlja kao problem društva, a ne kao problem pojedinaca. Društvo je to koje treba da stvara uslove da bi sposobnosti bile osnova za njihovo socijalno uključivanje kao ravnopravnih građana naše zemlje, uz poštovanje različitosti i principa jednakih mogućnosti baziranih na jednakim pravima.

Mnogo naših sugrađana je, sa pravom mogu reći, diskriminisano jer ne mogu da koriste mnoge usluge koje su im potrebne. Pravo osoba sa invaliditetom na puno i ravnopravno učešće u životu društvene zajednice obuhvata i pravo na izgrađenu i dostupnu sredinu. Nedostupnost i neprilagođeno okruženje je bitan faktor diskriminacije, odnosno uskraćivanja jednakih mogućnosti neophodnih za ostvarivanje njihovih prava. Standardna pravila Ujedinjenih Nacija o izjednačavanju mogućnosti za osobe sa invaliditetom definišu izjednačavanje mogućnosti kao ''proces kojim različiti delovi društva i okoline, kao što su službe, delatnosti, informisanje i dokumentacija postaju dostupni svima, posebno osobama sa invaliditetom''.

Veličinu nekog grada ne čine samo građevine, ulice i nove tehnologije već i raznovrsnost i kvalitet odnosa koji u njemu postoje. Ako ne želimo da Kruševac podseća na neku balkansku kasabu pravo iz nedođije moramo mnogo toga da promenimo. Pripadnost modernom svetu ne ogleda se samo u tome što gledamo američke filmove, premijer-ligu ili kalčo već i po tome koliko smo univerzalne vrednosti kojima moderan svet teži spremni da prihvatamo i primenjujemo u svom životu. Postoji li stvarna želja za promenom, trebalo bi da krenemo od kojima je ona najviše potrebna, a naši sugrađani sa invaliditetom je zasigurno sa pravom očekuju.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')