05.01.2017.

Improvizacije

U jednom od tekstova koje sam objavio pre više od osam godina u okviru ove kolumne, pisao sam o pešačkoj zoni u ulici Majke Jugovića (ili Miloja Zakića, kako je mnogi znaju) u Kruševcu. Tada je bio aktuelan problem nesavesnih vozača koji su smatrali da istom mogu da se provozaju svojim automobilima i parkiraju ih bez ograničenja i nekažnjeno, naravno. Tom prilikom sam predložio da se postave moderni pokretni stubovi sa senzorima za regulisanje saobraćaja, koje sam imao prilike da vidim u Lisabonu, i koji kvalitetno rešavaju slične probleme.

Bairro Alto, Lisabon

Prošlo je više od osam godina od tada i ovi uredjaji su u medjuvremenu postavljeni na dva mesta u pešačkoj zoni (na ulascima iz Kosančićeve i ulice Veselina Nikolića), ali i dalje niti rade, niti je njihova okolina zagradjena za prolaz vozila, odnosno kao da ih nema... Postavljanje ovakvih sistema podrazumeva odredjivanje posebnog režima saobraćaja, zatvaranje područja u kome se saobraćaj na ovaj način reguliše za prolaz vozila, ugradnja komunikacionih sistema u vozila koja imaju pravo prolaska pod odredjenim uslovima (vozila stanara, dostavna vozila, servisna vozila i dr.). Drugim rečima, pokretanje celog sistema koji treba da omogući da u odredjenoj zoni saobraćaj bude regulisan u skladu sa potrebama. Ništa od navedenog nije uradjeno kako treba. Neka sredstva su potrošena, a željeni efekat nije postignut.

Na žalost, ovo nije usamljen slučaj. Koliko puta je kod nas nešto uradjeno do pola i ostalo nedovršeno? Počevši od ovakvih, relativno malih stvari, pa sve do propalih mega projekata koji su ostali nedovršeni, kao neka vrsta spomenika kriznim tranzicionim vremenima i promašenim ambicijama..Kao primere bliske kruševljanima mogu da navedem objekte na kruševačkoj Kosturnici, četiri zgrade ispod ''DIS''-a (doduše dve su skoro završene), one neizgrađene iza Lamele, nedovršeni hotel u pešačkoj zoni u Vrnjačkoj Banji, a sličnih primera ima u skoro svakom većem gradu u Srbiji.

Nedovršena zgrada na Trgu kosturnica u Kruševcu
Moram da pomenem muke koje ljudi imaju sa nelegalnim objektima koji zaglave na pola puta, ostanu nedovršeni često više decenija i svima stvaraju probleme. Uopšte mi nije žao urbanih siledžija koji zarad svog profita forsiraju izgradnju objekata bez potrebnih dozvola, nadajući se da će preko g6-h8 kombinacija da ih nekako legalizuju. Žao mi je svih nas koji moramo da sve to da gledamo i trpimo, kao npr. kod nesrećnog objekta na uglu Vidovdanske i ulice Svetog Save – djubre razbacano po ulici bez kontejnera, nagomilane automobile bez mesta za parkiranje, žice i raznorazni krš na sve strane, ambijent dostojan nekog filma strave i užasa.

Ovde bih pomenuo i trenutno aktuelne akcije zamene raznih dokumenata (staro za novo, papir za plastiku), donošenja nekih propisa koji nisu primenljivi...pomeranja rokova, razna odlaganja, izmene propisa, ukidanje propisa, lex specialis...ne odradimo posao kako treba, upletemo se tako da ne znamo šta dalje da radimo, potom počnemo da improvizujemo čime često napravimo nepravde, nejednakosti a neretko i nezakonitosti. Već smo navikli da nam se redovno javljaju slični problemi. Šta je uzrok te naše nesistematičnosti i nedovršenosti? Da li je u pitanju nemar, neznanje, ili nam neko namerno pravi zvrčke da ne bi imali vremena da gledamo u svoje novčanike i razmišljamo o tome kako živimo? Pitanja je mnogo, a nameće mi se samo jedan jednostavan odgovor – kada nešto radiš, uradi to kako treba. 


(Objavljeno na portalu krusevacpress.com)

28.12.2016.

Umesto uvodnika

Nedavno sam ponovo pročitao neke od tekstova koje sam svojevremeno napisao za kruševački nedeljnik ''Grad'' u okviru autorske kolumne ''Evropa via Kruševac''. Iako je prošlo već sedam-osam godina od tada, mnogi problemi na koje sam tada ukazivao su i dan-danas ostali nerešeni, i dalje prisutni, pokazujući da smo veoma otporni na promene, odnosno da nismo baš nešto sposobni da se menjamo i napredujemo.

Kada pogledamo na naš grad iz drugog ugla, svašta se izdešavalo u međuvremenu. Sada je grad zvanično grad, nije više opština, te pojam ''grad'' predstavlja grad i 101 selo. Da ne bude zabune...Dakle, naš grad je na poslednjim izborima dao natprosečnu podršku vladajućim-zvanično-pro-evropskim strankama i bilo bi logično da smo sada malo više evropski grad nego drugi slični, sa kojima je umesno poređenje. Grad nam je sada doteraniji, čistiji, skockaniji, okićen da svetli kao jelka...mislim da ne bi bilo korektno reći da nam grad nije sređeniji nego ranije.

Uprkos nikada lepšem novogodišnjem osvetljenju, Kruševac i dalje nije privlačan mladima dovoljno da bi ostali da žive u njemu. Prebrojao sam osmoro klinaca iz komšiluka, rođenih u krugu od 200 metara, koji su u skorije vreme otišli da studiraju i nisu se vratili u Kruševac: Beograd, Beograd, Milano, Beograd, Beč, Beograd, Beograd, Los Anđeles... Šta je to što nedostaje Kruševcu da bi bio prihvatljiv za život onima koji su se u njemu rodili? Da li je u pitanju samo nedostatak poslova, ili nam nedostaje još nešto pored toga? Mnogi od nas osećaju da postoji to ''nešto''.

Poražavajuće, ali izgleda da smo ostali magnet samo za stanovnike okolnih i drugih ruralnih sredina, posebno za ''rolingstonse'' koji su se u Kruševac dokotrljali sa većih nadmorskih visina. Ispada da je nama naš grad bezveze, a da je drugima privlačan dovoljno da se dosele i počnu da žive u njemu. Da se razumemo, nemam ništa protiv toga, migracije su normalan proces za svako društvo, najvećem broju nas se neko doselio odnekud u Kruševac. Žao što ovde ne dolazi mlada obrazovana društvena elita kojoj su Evropa i svet prava mera.

Voleo bih da se pokrene javna rasprava o tome, da se napravi model da se o tom problemu čuje glas mislećih, a ne samo poslušnih, da se napravi neki plan pa da onda krenu da se rade neke pametne stvari koje će vremenom promeniti i preokrenuti ovaj trend, da Kruševac oseti napredak...Nekada je Kruševac bio poznat po ''Napretku'' širom stare Jugoslavije, a sada ne znam šta je prva asocijacija u vezi našeg grada...


Pošto sam se svojevremno odlučio da se posle studija vratim iz Beograda i pokušam da nešto napravim u svom životu baš ovde, u gradu u kome sam rođen, rešio sam da se ponovo dohvatim pera, tj. tastature i da ponovo jurim neke vetrenjače. Možda nam krene nabolje, a možda moji tekstovi budu neki mali deo tog napretka...nikada se ne zna.


(Objavljeno na portalu krusevacpress.com)

13.02.2009.

Kakvim nas drugi vide

Pripremajući se za prošlonedeljni tekst o ''Spring Festivalu'' razmišljao sam o tome kakav utisak će Kruševac ostaviti na učesnike festivala iz Evrope? Kako će nas oni doživeti, da li će to biti nalik onome kako mi sebe vidimo ili će steći potpuno drugačiji utisak nego što mislimo?

Za sam centar grada gosti obično kažu da je sređen i čist i da popravlja opšti utisak o našem gradu, te većina gostiju koji su imali prilike da vide i druge gradove sličnog formata u okruženju po tom pitanju hvale Kruševac. Međutim, gosti ''Spring Festivala'' najviše će se kretati na potezu Gimnazija – Pozorište i stvarno se plašim da se slučajno ne ''odvali'' i nekoga pogodi parče fasade sa Doma Omladine ili zgrade Gimnazije. Spoljašnjost ovih inače lepih zgrada nije samo zapuštena, već i jako opasna, pa ne mogu da shvatim da se oko toga ništa ne preduzima i da nije moguće obezbediti sredstva za tu namenu.

Naši gosti neće imati prilike da se padobranom spuste u centar grada već će, nažalost, morati da dođu odnekud. Imamo veliku sreću što neće doputovati redovnim autobuskim prevozom jer da je naša autobuska stanica prvo mesto koje bi videli u Kruševcu, mogli bi da pomisle da su nekim čudom dospeli u vremeplov ili da su uleteli u snimanje nekog filma. Ona me više podseća na originalnu scenografiju iz vremena serije ''Kamiondžije'', nego na autobusku stanicu kakvu smatram da treba da ima Kruševac u 21. veku. Što se tiče železnice, naša mala stanica sa kraja pretprošlog veka predstavlja autentični ambijent za vozove tipa ''romantika''. Verujem da bi gostima takvo putovanje bilo veoma interesantno, ali mali problem je u tome što putnički vozovi ne dolaze do Kruševca, već samo do Stalaća.

Ovako, kada se obilaznicom približe Kruševcu, prvo što će primetiti je neopisiv smrad koji dolazi sa desne strane puta, sa ogromnog divljeg đubrišta ispunjenog vodom. Na tom mestu se otpad zvanično odlagao kada je tokom bombardovanja porušen Jasički most, ali je ova praksa ''na divlje'' opstala i pošto je most popravljen. Sledeća tačka je horor-raskrsnica obilaznice i Jasičkog puta na kojoj semafor ne radi, redovno je razbacano staklo i drugi polomljeni automobilski delovi, a tu je i nezaobilazno đubre. Imamo mi objašnjenje i za to - da cela obilaznica i sama raskrsnica nemaju upotrebnu dozvolu, da se godinama priča o izgradnji petlje koja će rešiti problem a kad će, ne znamo. Kada gosti prođu raskrsnicu krenuće kroz industrijsku zonu ka gradu. Umesto da uz laganu vožnju razgledaju levo-desno nerviraće se što ne mogu da zaobiđu šahte koje uopšte nisu nivelisane, testiraju kvalitet amortizera vozila ,a postavljene su tako da je apsolutno nemoguće izbeći ih.

Jednom prilikom profesor Miloš Čirič iz Slovenije, čovek izuzetne inteligencije i obrazovanja, rekao mi je da kada je prvi put dolazio u Kruševac nije očekivao da vidi sjaj i bogatstvo koje može da npr. ponudi neki grad u nekoj bogatoj zemlji. Ono što ga je interesovalo i šta je posmatrao su stvari koje zavise isključivo od naše organizovanosti i smisla za red, za koje nije potrebno mnogo para već razvijena svest i postojanje volje. To je ono što govori o nama i na osnovu čega će naši gosti zaključiti ko smo i kakvi smo.


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')




06.02.2009.

Spring festival

Kruševačka gimnazija biće tokom aprila domaćin ''Spring Festivala'' koji je osmišljen i već osam godina se održava u Drugoj mariborskoj gimnaziji. Sticajem okolnosti, ove godine Slovenci nisu u situaciji da budu domaćini pa su ponudili da se festival održi u Kruševcu, što je rukovodstvo naše Gimnazije bez dvoumljenja prihvatilo.

Nekoliko dana trajaće druženje oko 150 srednjoškolaca i njihovih profesora iz 15 srednjih škola iz Francuske, Rumunije, Italije, Rusije, Slovačke, Slovenije, Bugarske, Grčke, Makedonije, Crne Gore i Srbije. Tokom festivala učesnici i njihovi domaćini doživeće iskustvo zajedničkog rada u formi radionica iz oblasti kreativnog pisanja, filma, drame, umetnosti, muzike, plesa, ekologije, marketinga, kursa srpskog jezika, debatnog kluba i izrade specijalnog broja školskog lista, u kojem će biti predstavljene aktivnosti ovogodišnjeg ''Spring Festivala''. Takođe, najavljeno je i gostovanje Engleskog studentskog pozorišta osnivača festivala, Druge mariborske gimnazije, sa izuzetnim mjuziklom, ''Feel the Beat'' koji je umnogome prevazišao format obične učeničke predstave pokazavši da sa malo sredstava, a malo više kreativnosti i volje, može da se napravi vredno umetničko delo.

U dobru organizaciju festivala uopšte ne sumnjam jer je srpskom mentalitetu veoma bliska potreba da se na najbolji način predstavimo strancima i pokažemo im svoje lepše lice. Našim gostima biće omogućeno da vide i deo istorijskog nasleđa i prirodnih lepota ovog kraja, a ne sumnjam da će imati prilike da uživaju u našem tradicionalnom gostoprimstvu. Gosti će biti smešteni kod svojih vršnjaka koji će preuzeti brigu o njima tako da će imati priliku da se međusobno upoznaju i sklope poznanstva koja mogu biti dosta kvalitetna i dugovečna.

Organizacija ''Spring Festivala'' je izuzetno zahtevna i predstavljaće veliki napor za našu Gimnaziju, ali ohrabruje podrška koju je već najavio i javni i privatni sektor u Kruševcu i pomalo iznenađujuće velika zainteresovanost nacionalnih medija i  resornih ministarstava. Ukoliko se ovakav trend nastavi vrlo lako može da se dogodi da ''Spring Festival'' bude najvažniji promotivni događaj za naš grad u ovoj godini. 

Pored medijske pažnje, koja je izvesna, velika je stvar što će ti mladi ljudi biti u prilici da upoznaju Kruševac i Srbiju i steknu prijatelje ovde. Neće mnogo vremena proći a tada već mladi poslovni ljudi će možda ponovo doći ovde, obići prijatelje, podsetiti se starih vremena i otpočeti neku poslovnu saradnju sa našim firmama koje za njih neće biti tamo-negde u tamo-nekoj zemlji za koju ne znaju ni gde se nalazi, već u zemlji za koju ih vezuju lepe uspomene iz možda najlepšeg perioda u životu. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')





30.01.2009.

Savet Evrope

Na aktuelnom zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, koje se održava od 26. do 30. januara u Strazburu, delegacija Srbije nije učestvovala jer je prethodnoj istekao mandat, a nova još nije izglasana. Kako je to već uobičajeno kod nas, za neizglasavanje delegacije svako krivi svakog - opozicija kaže da je kriva vlast, vlast kaže da je kriva opozicija. Pretpostavljam da našim poslanicima, tačnije parlamentarnim političkim strankama koje njihovim mandatima raspolažu, nije mnogo važno da li ih i ko predstavlja u Savetu Evrope jer bi se u suprotnom problem rešio, ako ne pre, a ono makar u poslednji čas, kao što je to bio slučaj sa usvajanjem Budžeta za 2009. godinu.

Dobronamerni bi se u neznanju raspitali i saznali da je Savet Evrope najstarija postojeća regionalna međunarodna organizacija  evropskih zemalja koja je osnovana 1949. godine i sada ima 47 država članica. U javnosti se Savet Evrope često meša sa Evropskim savetom i Savetom Evropske unije. Za razliku od njih, Savet Evrope ne pripada institucijama Evropske unije, već je kao samostalna organizacija nadnacionalnog karaktera uklopljena u sistem regionalnih organizacija Ujedinjenih nacija.

Ciljevi Saveta Evrope su duboko ugrađeni u sve ključne evropske vrednosti i temelje evropske politike: zaštita ljudskih i manjinskih prava, vladavina zakona, politička demokratija, postizanje demokratske stabilnosti u Evropi i traženje zajedničkih odgovora na izazove sa kojima se evropske zemlje susreću su najvažniji među njima.

Najpoznatija institucija Saveta Evrope je Evropski sud za ljudska prava koja se zasniva na Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima usvojenoj još 1950. godine i ima sudsku funkciju, za razliku od ostalih koje imaju samo savetodavni i nadzorni karakter. Evropskom sudu za ljudska prava se mogu predstavkom obratiti svi pojedinci, grupe lica i udruženja u slučaju da smatraju da su im ugrožena ljudska prava i slobode od strane država koje su potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima i koje su članice Saveta Evrope. Pošto je Srbija od 2003. godine član Saveta Evrope svi naši građani, pa i mi Kruševljani, mogu se obratiti Evropskom sudu za ljudska prava ukoliko smatraju da svoja prava nisu ostvarili pred domaćim zakonodavstvom, a njegove odluke su obavezujuće za našu državu.

Pretpostavljam da je predsedavajući na početku sednice Parlamentarne skupštine 26. januara konstatovao da naša delegacija nije prisutna. Svojim nedolaskom uputili smo poruku o sopstvenom nemaru, neslozi, nestabilnosti i nemanju vizije. Iz izjava zvaničnika ne mogu da donesem zaključak ko je kriv, ali vidim da svi tvrde da im je interes naroda i države iznad ličnih i partijskih...


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

23.01.2009.

037.019.059.081

Na prvi pogled ova četiri broja više podsećaju na neki internet-protokol ali, na žalost, oni označavaju realno stanje u kome se nalazi naš grad. Kruševac (037) je centar Rasinskog upravnog okruga koji se, prema najnovijem saopštenju Republičkog zavoda za statistiku, nalazi na 019. mestu po prosečnoj neto-zaradi zaposlenih (27.303 dinara, bez poreza i doprinosa) od ukupno 25 okruga u Srbiji. Sa druge strane, sam Grad Kruševac se sa 29.444 dinara nalazi na 059. mestu od 166 gradova i opština, sa 081, tačnije 81,22% od prosečne zarade na nivou Srbije.

Oni koji duže pamte kažu da je Kruševac u ''staroj'' Jugoslaviji bio prosperitetan grad, respektabilan i na nacionalnom nivou. Tokom devedesetih Kruševac se nekako održao da ne propadne. Većina preduzeća je opstala, a nekoliko bitnih su čak unapredila svoje poslovanje pod sankcijama međunarodne zajednice, u uslovima zatvorenog tržišta koje je tada postojalo. Možda je upravo to i bio jedan od najvažnijih razloga za političko profilisanje Kruševca u ''crveni grad'', u kome je tada vladajući SPS stekao podršku jaču nego u većini drugih sličnih gradova i na lokalnom nivou držao vlast sve do promena 2000. godine.

Demokratizacija društva i vlasnička transformacija otvorili su veliki broj problema koji su na razne načine bili ''gurani pod tepih''. Prividna zaposlenost u funkciji socijalnog mira, neproduktivnost, izolovanost od sveta, odliv kadrova, nespremnost za sprovođenje promena, gubitak tržišta i pristupa novim znanjima i tehnologijama su možda najvažniji među njima. Sa svim tim problemima morali smo da se suočimo i da postanemo svesni da ne postoji čarobni štapić kojim bi u trenutku mogli sve ovo da promenimo. Ono što je tokom devedesetih bila naša prednost odjednom je postalo mana i problemima kraja ne vidimo, svi postojeći i mogući su izbili na površinu a dobili smo i čitav spisak novih.

Međutim, nisu nasleđeni problemi krivi za sve. Ne mogu se oteti utisku da je lokalna politika od 2000. godine na ovamo bila totalno nespremna za novo vreme i da nije imala kapaciteta da odgovori na izazove koji su pred nju postavljani. Dok su drugi gradovi i opštine krenuli da se transformišu i pripremaju za tržišnu utakmicu, za stvaranje povoljnih uslova za privlačenje investitora i rešavanje nezaposlenosti, našeg nesumnjivo najvećeg problema, Kruševac se udvarao svojim biračima, trošio resurse na njihovo potkupljivanje i nije se mnogo gledalo u budućnost. Ukoliko ne računamo privatizaciju i sisteme koji dolaze sa veličinom tržišta (marketi i pumpe), ni jedna jedina strana investicija nije došla u naš grad zahvaljujući uslovima koje smo im mi ponudili. Za to vreme drugi su radili na sebi i sada, na primer, opština Pećinci, za koju do skoro nisam ni znao da postoji i koja ima šest puta manje stanovnika od nas, ima budžet koji je skoro jednak kruševačkom.

Kruševac je jedan od gradova koji je najgore prošao kroz proces privatizacije i sada je postao ''slepo crevo'', grad bez perspektive, čija je realna mera u poslednjih nekoliko godina tu negde između 59. i 99. mesta u Srbiji. Ukoliko primenimo kriterijume nerazvijenosti Evropske unije, koja kroz svoje fondove za regionalni razvoj pomaže regione koji imaju ispod 75% dohotka u odnosu na njen prosek, sumorna vizija naše budućnosti je da će Kruševac možda uskoro postati nerazvijeni grad nerazvijene evropske regije. 


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')

16.01.2009.

Neznani junak

Nedavno sam u Trećem dnevniku Radio-televizije Srbije video prilog o neizvesnoj sudbini gasnih kotlova koje je naša JKP ''Gradska toplana'' ne tako davno dobila donacijom Evropske unije. I ranije sam nešto načuo o tome, a posle ovog priloga sam se zainteresovao da se o svemu malo bolje informišem.

Odavno se nisam više namučio istražujući neki problem kao što je to bio slučaj ovoga puta. Apsolutni šampion u kategoriji lošeg informisanja je internet-prezentacija JKP ''Gradska toplana'' jer je na njoj nemoguće naći bilo koji podatak o bilo čemu, izuzev adresa i telefona, kao i dokument sa spiskom radnika i njihovim platama. Setio sam se ne tako davno postavljene predstave Kruševačkog pozorišta ''Art'' u kojoj tri osobe pokušavaju da odgonetnu misteriju potpuno bele slike. Na isti način sam tako danima tragao za svrhom ove prezentacije i više puta sam joj se vraćao, u nadi da možda na njoj ima nečega što ja nisam video ili umeo da pronađem, ali bez rezultata.

Ništa o spornim kotlovima nisam mogao da pronađem ni na internet-prezentaciji Evropske agencije za rekonstrukciju, iako je na njenom sajtu moguće pronaći spisak svih donacija od osnivanja Agencije 2000. godine do kraja prošle godine, kada je zvanično prestala sa radom. Pošto sam se zainatio, ukucao sam u Google pretraživač ''Kruševac gradska toplana gasni kotlovi'' i našao samo dve vesti o ovom problemu, na lokalnom internet-portalu 037info.net i na sajtu Gradskog odbora Demokratske stranke u Kruševcu, dok sam na sajtu ''Grad''-a pronašao vest o prethodnom tenderu za nabavku kotlova. Potom sam probao sa svim mogućim varijantama pretrage ali sam dobio vrlo ''mršave'' rezultate, te sam stekao utisak da se ceo virtuelni internet-svet zaverio sa ciljem da se o ovome ništa ne sazna.

Kada bi to bilo moguće, možda i ne bi bilo loše da se ova blamaža zaboravi, tj. da gurnemo sve to ''pod tepih'', da se pravimo naivni i da ne znamo o čemu se radi. Naša Toplana dobije besplatno dva gasna kotla kapaciteta 34,6 megavata, vredna 1,2 miliona evra. Opština i Toplana ulože dodatnih 2,2 miliona evra u realizaciju projekta i na kraju, iz još uvek javnosti nepoznatih razloga, kotlovi se havarišu tokom probnog rada. Na sva neprijatna pitanja koja se sama nameću odgovora izgleda da nema, prava zavera ćutanja. 

Da je to samo naše lokalno pa da zakrpimo te kotlove i da teramo dalje. Ovako, došli smo i situaciju da ćemo kad-tad za ovo morati da polažemo račune onome ko je za to izdvojio sredstva, tj. Evropskoj uniji, najvećem svetskom donatoru, na koju smo upućeni i kojoj ćemo se obraćati za sredstva ko zna dokle. A šta oni mogu da vide u svojoj arhivi pod ''Kruševac''? Dali su nam donaciju od 295 hiljada evra 2001. godine, koju smo dobili zajedno sa još 152 opštine u Srbiji. Naredni ugovor sa opštinom potpisali su tek 2005. godine i sa skoro 90 hiljada evra finansirali projekat ''Izgradnja ekoloških kapaciteta opštine Kruševac'' kroz program ''Exchange''. Određene lokalne političke stranke su projekat ispolitizovale, projektni tim optužili za svakojake malverzacije i napravili cirkus za koji niko nije odgovarao, a najodgovornija osoba za sve to se krije iza poslaničkog imuniteta i ne želi da snosi zakonsku odgovornost za ono što je tim povodom pričao. I na kraju, odvoje nam 1,2 miliona evra, kupe nam skupe kotlove kojima očigledno ne umemo ni da rukujemo. Nisam siguran da se Kruševac na pravi način predstavio Evropi i preporučilo za neke naredne projekte u budućnosti. 

Kako uvek ima i nešto dobro, tako nas je neko, ko je odgovoran za ovu havariju, i ne sluteći spasao od gasne krize koja ovih dana iz temelja potresa veći deo Evrope. Umesto da nam prorade novi gasni kotlovi pa da zanemarimo ove dobre stare što rade na ugalj, naterani smo da sve ostane po starom i da se ipak ne tako loše grejemo dok se u isto vreme pola Evrope smrzava. Što se Kruševca tiče, mogu Rusija i Ukrajina da se svađaju do mile volje, dok je god nama ovakvih neznanih junaka, nema zime za nas.   


(Objavljeno u kruševačkom nedeljniku ''Grad'')